Sa višedecenijskim kašnjenjem u odnosu na industrijske zemlje Evrope  a kao neposredna posledica obaveze koje su na sebe preuzele države potpisnice Versajskog mirovnog ugovora, na današnji dan pre 100 godina osnovana je „majka svih inspekcija“ – inspekcija rada  i u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Naime, rešenjem ministra socijalne politike br. 9854 od 21.04.1920. godine formirana je inspekcija rada u celoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je drugim rešenjem br. 18589 od 10.06.1920. godine podeljena na 18 oblasnih inspekcija, pri čemu su inspekcije bile organizovane kao samostalne službe, nezavisne od državnih vlasti, kako bi bile u mogućnosti da obezbedi potpunu zaštitu radnika.

Evolucija ideje o formiranju inspekcije rada

             U XVIII i početkom XIX veka došlo je do velikih društveno- ekonomskih promena koje su bile uslovljene industrijskom revolucijom. Pronalazak mašina, podizanje fabrika, nagli razvoj železničkog i pomorskog saobraćaja i  uz to trgovina sa prekomorskim zemljama, doveli su do značajnog povećanja proizvodnje i  neobično brzog razvoja i koncentracije preduzeća, a samim tim i nastanka kapitalističkog sistema i pojave radničke klase.

Veliki privredni polet i brz razvitak kapitalizma doveli su, s jedne strane do velike akumulacije kapitala, a s druge strane do velikog siromaštva radničke klase. Posledice takvog položaja radnika bile su više nego teške: veliki broj deformacija tela ( kičme, nogu i stopala zbog dugog rada u stojećem stavu), povreda i osakaćenja, veliki broj tuberkuloze i drugih oboljenja usled gladi, napornog rada i nehigijenskih uslova rada i smeštaja, kao i veliki procenat smrtnosti, naročito kod dece radnika.

Izuzetno težak položaj radnika, vremenom dovodi do stvaranja i jačanja radničkih pokreta. U Engleskoj radnici najpre  počinju da organizuju štrajkove tražeći poboljšanje uslova rada,  pristupaju uništavanju mašina, paljenju i uništavanju fabrika, pa i ubijanju poslodavaca, da bi kasnije došlo do organizovanih radničkih pa i revolucionarnih pokreta za poboljšanje položaja radnika.

U ovakvim uslovima, država je bila primorana da otpočne da se ozbiljnije bavi radničkim pitanjima i da interveniše, sve sa ciljem očuvanja postojećeg sistema.

Od „vizitora“ do pravih inspektora

              Kao i sama industrijalizacija, ideja o socijalnom zakonodavstvu i inspekciji rada vodi poreklo iz Velike Britanije. Naime, 1802. godine  je parlament doneo zakon o očuvanju zdravlja i morala šegrta u tekstilnim i drugim fabrikama, kojim je bilo ograničeno radno vreme za decu, zabranjen noćni rad i propisano da se mora održavati higijena u fabrikama. Nadzor nad sprovođenjem ove zaštite bio je poveren “’vizitorima“, uglednim pojedincima koji nisu bili plaćeni za svoj rad, pa je taj pokušaj unapred bio osuđen na neuspeh. Poznati humanista devetnaestog veka, Robert Oven, velški industrijalac koji je bio veoma uspešan u svom poslu ali je pružao radnicima izuzetno dobre uslove, podneo je 1815. godine zakonski prednacrt o postavljanju plaćenih inspektora. Nažalost njegov predlog nije prihvaćen, tako da je opstao sistem volonterske inspekcije.

Demonstracije u Bredfordu 1833. godine, imale su pozitivan odjek i najavile veći uticaj radničkih pokreta, što je imalo za posledicu formiranje komisije koja bi razmatrala pitanje plaćenih inspektora.Tom prilikom je ozvaničen predlog da se postave tri inspektora koji bi obilazili razvijene krajeve i vršili kontrolu fabrika radi obezbeđivanja sprovođenja zakonskih propisa. Nakon ovoga predloga, izvršena je podela zemlje u četiri područja i u svako područje je bio raspoređen po jedan inspektor koji je imao po jednog pomoćnika. Inspektori su za svoj rad bili neposredno odgovorni ministru unutrašnjih poslova, i morali su dva puta da dostavljaju ministarstvu izveštaje o radu, kao i da se dva puta godišnje sastanu u Londonu radi razmene informacija, mišljenja i instrukcija. Ovlašćenja koja su tada imali inspektori bila su veoma velika i to: u fabrikama su vršili kontrolu primene propisa o radnom vremenu, dobu starosti dece, higijenskim uslovima, nadzor nad školama koje pohađaju radnička deca, kao i da izriču kazne u slučajevima nepoštovanja propisa. Donošenjem propisa o zaštiti mašina, korišćenju preventivnih sredstava i vođenju evidencije o nesrećnim slučajevima na radu, nadležnost inspekcije rada se proširuje od 1844. godine i na tehničku zaštitu radnika pri radu. Od toga perioda, institucija inspekcije rada u Engleskoj se kreće u pravcu razvitka.Tako se inspekcijski nadzor proširuje sa tekstilnih fabrika i na preduzeća u kojima je rad životno opasan, zatim na sva preduzeća koja imaju preko 50 radnika, zatim na pekare, dokove i pristaništa, stovarišta i ustanove. Fabričkim zakonom iz 1937. godine, inspekcija rada proširuje svoj delokrug nadležnosti obuhvatajući preko 60 vrsta industrija. Pored toga, broj novozaposlenih inspektora je bio u ekspanziji.

Po uzoru na Englesku, i u drugim državama dolazi do intervencije države u oblasti regulisanja uslova rada, pre svega usled narastajuće uloge radničke klase i ubrzanog razvoja industrije. Ipak, taj proces je trajao dugo u mnogim zemljama.

Tri Nemačka grada; Diseldorf, Eks La Šapel i Arasberg, dobijaju 1853. godine fakultativnu inspekciju, ali to nije dalo željene rezultate. Tek od 1878 godine  u Nemačkoj je uveden obavezan inspekcijski sistem, koji je proširivao svoje nadležnosti i na zaštitu svih radnika od oboljevanja i povreda na radu. Nemačka je prva zemalja koja je  dobila ženu fabričkog inspektora koja se zvala Elza fon Rihthofen(1901. godine).

U Francuskoj  je 1841. godine usvojen prvi zakon o zaštiti na radu, a inspekcija je bila poverena uglednim lokalnim ličnostima , odbornicima, industrijalcima, sveštenicima, inženjerima rudarstva, koji se nisu odlikovali potrebnom strogošću i nepristrašnošću, ali je prošlo još trideset godina pre nego što je stvarno osnovan inspektorat. Inspekcija rada je stvorena  zakonom iz 1892. godine , kojim je prvi put ustanovljena prava služba za nadzor, čiji zaposleni preko konkursa imaju status državnih službenika, koje isključivo država plaća.

Krajem  devetnaestog veka, većina evropskih zemalja je usvojila socijalno zakonodavstvo koje podrazumeva i uspostavljanje inspekcijskog nadzora.

Tako su, predstavnici 15 država učesnika Konferencije u Berlinu 1890. godine jednoglasno usvojili obavezu da zakone u svakoj državi mora da nadzire jedan određeni broj posebno kvalifikovanih službenika, koje imenuje država, i koji su nezavisni i od poslodavaca i od radnika.

Začetak modernog inspekcijskog sistema

                Krajem 19. i početkom 20. veka u jednom broju evropskih  zemalja već se uočavaju obrisi  modernog inspekcijskog sistema, sa opštim inspektorima, i muškarcima i ženama, kao i sa specijalistima iz tehnike i medicine: Prvi medicinski inspektor za fabrike imenovan je u Velikoj Britaniji 1898.godine, a sledeće 1899. godine osnovana je kancelarija sa prvim savetnikom specijalistom za inženjering.

Veoma zaoštreni klasni odnosi dodatno su usložnjeni ogromnim stradanjima naroda u Velikom ratu, što je stvorilo pogodne uslove i za revolucionarne poduhvate. Zato je 13. poglavljem Versajskog ugovora osnovana Međunarodna organizacija rada(MOR) čiji je temeljni statutarni princip da se dugotrajni mir može postići jedino ukoliko je zasnovan na socijalnoj pravdi.

Istovremeno, članom  427. Versajskog ugovora  utvrđeno je opšte načelo po kome je svaka država članica bila dužna da organizuje jednu inspekcijsku službu da bi osigurala primenu zakona i uredaba o zaštiti radnika. Počev od svog prvog zasedanja u Vašingtonu, pa nadalje, MOR je inspekciju rada tretirao kao jednu od svojih značajnijih delatnosti i ovoj problematici pridavao veliki značaj.

Nastanak inspekcije rada u Srbiji

                U Srbiji do kraja XIX veka nije postojalo radno zakonodavstvo koje bi na ozbiljniji način pružilo zaštitu radništvu.

Štrajk topografskih radnika u Beogradu 1901.godine, kada je policija upotrebila neprimerenu silu, inicirao je i Senat da se uključi u rešavanje položaja radničke klase, koji je bio izuzetno težak i nepodnošljiv.

U razdoblju od 1904. do 1907. godine, pod ogromnim pritiskom radnika, pripremljena su četiri nacrta Zakona o radnjama, od kojih je poslednji, posle duge i iscrpne borbe ozakonjen u junu 1910. godine, sa stupanjem na snagu od 1. jula 1911. godine. Usvojeni zakon, predstavljao je veliki uspeh radničke klase i bio veoma napredan u tadašnje vreme, jer je predviđao efikasnu zaštitu. Radni prostor morao se održavati u dobrom higijenskom stanju, a rad sa zaraženim i pokvarenim sirovinama je bio zabranjen. Osim toga, vlasnici preduzeća su bili obavezni da obezbede pored ambulanti i kuhinje i stanove za radnike koji su previše udanjeni od mesta rada, te da ograniče noćni rad na 10 časova, i isti zabrani za žene i mlađe od 18. godina. Navedeni zakon je takođe regulisao način zasnivanja i raskidanja radnog odnosa, pitanje zarada, te obavezu potvrđivanja fabričkih pravilnika kod nadležnih organa.

Predviđeno je da nadzor nad primenom ovog zakona bude u nadležnosti privrednih inspektora, koji bi bili u sastavu Ministarstva privrede a propisao je kontrolu svih preduzeća u industriji i zanatstvu, domaćoj radinosti, trgovini i saobraćaju. Ovlašćenja inspektora bila su velika, imali su pravo obavljanja pregleda preduzeća u svako doba, i u sklopu toga obavezu vlasti i samouprave da im pružaju neophodnu asistenciju u prikupljanju podataka. Takođe, inspekcija je imala i mogućnost sankcionisanja onih poslodavaca koji su kršili propise.

Nažalost, primena ovog zakona nikada nije ugledala svetlost dana , što zbog pravdanja države da nema potrebna finansijska sredstva , kao i zbog predvečerja Balkanskih ratova.

Dalji razvitak socijalnog zakonodavstva bio je rezultat obaveza preuzetih Versajskim mirovnim ugovorom, kao i obavezama koje su proizilazile članstvom u Međunarodnoj organizaciji rada.

Rešenjem ministra socijalne politike br.9854 od 21.04.1920. godine formirana je inspekcija rada u celoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je drugim rešenjem br.18589 od 10.06.1920. godine podeljena na 18 oblasnih inspekcija rada. Prema Zakonu o inspekciji rada, inspekcija rada je bila organizovana kao samostalna služba, nezavisna od državnih vlasti kako bi bila u mogućnosti da da obezbedi potpunu zaštitu radnika. Prema Zakonu o inspekciji rada iz 1921. godine, inspektori rada vrše nadzor nad životnom i socijalnom zaštitom radnika, zbog čega pregledaju radničke stanove i radionice,kontrolišu radno vreme, staraju se o uposlenju mladih radnika i šegrta, daju dozvole za prekovremeni rad, intervenišu u sporovima između radnika i poslodavaca. Obavezni su, takođe da dva puta godišnje obave nadzor u svim industrijskim preduzećima.

Inspekcija rada  je organizovana kao: 1.Središna , 2. Oblasna i 3. Specijalna inspekcija rada. Središna inspekcija rada je bila u sastavu Ministarstva socijalne politike i rukovodila je celokupnom službom inspekcija rada, imala je pravo neposrednog pregleda svih preduzeća, izuzev onih koja su posebnim zakonom izuzeta iz njene nadležnosti, u cilju utvrđivanja načina primene propisa. Na čelu Središne inspekcije rada je glavni inspektor rada. Neposredni izvršni organi središne inspekcije bili su oblasne i specijalne inspekcije. Oblasne inspekcije rada imale su nadležnost kontrolisanja zapošljavanja radnika, radnog vremena, davanja dozvole za prekovremeni rad, poštovanja pravila u radionicama, rad radničkih poverenika, štitile njihova prava, te izricale sankcije za povrede zakona.

Specijalne inspekcije rada bile su obrazovane za nadzor nad primenom propisa u posebnim delatnostima kao što su građevinarstvo, saobraćaj, domaća i kućna radinost. Prema Zakonu o inspekciji rada iz 1921. godine, inspektori rada vrše nadzor nad životnom i socijalnom zaštitom radnika, radi  čega pregledaju radničke stanove i radionice, kontrolišu radno vreme, staraju se o uposlenju mladih radnika i šegrta, daju dozvole za prekovremeni rad, intervenišu u sporovima između radnika i poslodavaca. Obavezni su, takođe da dva puta godišnje obave nadzor u svim industrijskim preduzećima.

Buržoaska država je raznim docnijim merama i propisima postepeno smanjivala broj inspekcija, sužavala ovlašćenja, nadležnosti, ukidajući njihovu autonomiju, da bi  početkom tridesetih godina iz nadležnosti inspekcije rada izuzete  određene nadležnosti i prenete  u druga ministarstva: nadzor nad primenom propisa o higijensko-tehničkoj zaštiti u lokalima i radionicama  prenesena su na ministarstvo trgovine i industrije, nadzor nad parnim kotlovima, prelazi u nadležnost Ministarstva građevine.

Epidemija sprečila proslavu jubileja

               Plan Mreže inspektora Srbije da ove godine proslavimo značajan jubilej – sto godina postojanja inspekcije  u Srbiji, nenadano je pao u vodu pojavom pandemijske pošasti i u Srbiji.

Danas se inspektori Srbije svim svojim kapacitetima nalaze na braniku otadžbine i predstavljaju značajan državni resurs u borbi za očuvanje života i zdravlja građana Srbije.

Dogodine, 21. aprila, proslavićemo ulazak u drugi vek postojanja inspekcije rada  u Srbiji.

Dragoman Paunović,

predsednik MINS-a

Literatura:

Mr. Saša Perišić – ORGANIZACIJA I PRINCIPI INSPEKCIJSKOG NADZORA(disertacija), Niš, 24.12 2010. godine