Govor načelnika inspekcije Užica jučašnjoj na konferenciji „Dan inspektora Srbije“, izazvao je veliko oduševljenje inspektora u prepunoj sali Doma kulture u Čačku.

Inspekcije su deo izvršne vlasti sa ovlašćenjem za prinudu i zbog toga su uvek bile predmet preispitivanja.
Inspekcijski poslovi su poslovi u kojima je subjekt nadzora najmanje zaštićen što nas dovodi na teren pravne sigurnosti privrednih subjekata i građana.
Kako se društvo demokratizovalo i samim tim težilo većoj pravnoj sigurnosti tako se i faktička pozicija inspekcija menjala. Formalno pravno, do donošenja prvog Zakona o inspekcijskom nadzoru, te promene su uglavnom bile organizacione, usmerene ka većoj kontroli inspekcija, najpre kroz postupak njihove centralizacije (krajem 80-tih godina) ili kroz izradu metoda koordinacije (krajem 90-tih).
Inpekcijski okvir čine materijalni propisi, procesna pravila utvrđena zakonima, privredno i društveno okruženje, kao i stavovi i očekivanja u okviru njih. Ovaj okvir je međusobno prepleten u složen i usmeren na rešavanje konflikata kao neusaglašenog ponašanja. Konflikti su sastavni deo svakog društva (ekonomski, socijalni, interpersonalni, bezbednosni, odnos prema prirodi)
Ovi konflikti stvaraju posledice, ali su istovremeno pokretači promena. Materijalni propisi se donose radi upravljanja konfliktima, ali nije moguće sačiniti materijalni propis koji neće napraviti konflikt . Upravljanje konfliktima je jedan od ključeva razvoja.

Ispoljavanje konflikata je uvek na lokalnom nivou i zato su inspekcije u gradovima, bez obzira da li vrše poverene ili izvorne poslove, posebno izložene. Pravilo je da sistem funkcioniše brzinom najsporije komponente. Inspekcije na lokalnom nivou su uvek bile i biće najsporija komponenta zato što se inspektor, kao deo sredine, suočava ne samo sa nerazumevanjem propisa od strane nadziranog subjekta, već i sa njegovim očekivanjima i očekivanjima građana i lokalne samouprave.
Šta je urađeno?
Zakon o inspekcijskom nadzoru je dobar iskorak napred u odnosu sve ranije pokušaje uređivanja inspekcijskog nadzora. Efekti njegove primene su vidljivi, ali su različiti u odnosu na nivo inspekcija – najviše na republičkom, a najmanje na lokalnom nivou.
Zakon o inspekcijskom nadzoru je ponudio hibridno rešenje u skladu sa praksama u evropskim zemljama (mešavinu nadzora nad primenom propisa i inspekcijskog nadzora).
Veoma su važne aktivnosti koje su sprovedene u okviru Koordinacione komisije na republičkom nivou, aktivnosti SKGO, ministarstava i drugih u cilju povećavanja kompetentnosti inspektora kroz obuke, primere obrazaca, zaključaka, preporuka i dr.
Da li je dovoljno urađeno ?
Dinamiku primene Zakona o inspekcijskom nadzoru teško je ocenjivati s obzirom na faktički dve izgubljene godine u Kovidu.
Elementi Zakona kao što su planovi rada, kontrolne liste, izveštaji, koordinacione komisije su na relativno visokom formalnom nivou (postoje u najvećoj meri, ali se primenjuju u nedovoljnoj meri).
Gde je problem?
Ovako precizno definisan inspekcijski nadzor u kombinaciji sa taksativnim normiranjem u materijalnim propisima nužno dovodi do povećavanja konflikata inspekcije u lokalnoj samoupravi.
1. Šta hoćete od nas?
Primeri negativnih očekivanja i stavova sa kojima se susretala, susreće se i susretaće se inspekcija u lokalnoj samoupravi:
Lokalna samouprava: „uradite kako smo rekli“; „ne možete nas da kontrolišete“; „odmah to uradite“; „ovaj nam je bitan“; „udovoljite građanima da ih smirite“.
Privreda: „što moram to sada da uradim“; „namerno si došao kod mene“; „ne znaš ti ko sam ja“; „ja dajem pare u budžet“.
Građani: „imam problem – inspekcija odmah mora da ga reši“; „niste mi rešili problem – idem kod predsednika opštine, zvaću novinare, pisaću predsedniku države“.
2. Što ne radite? Nema ko?
Zakon o inspekcijskom nadzoru je postavio idealan model funkcionisanja inspekcijskog nadzora: planski, preventivni, uređen rad zasnovan na proceni rizika i posledica, uz aktivno učešće nadziranog subjekta.
Sa donošenjem novih propisa i kao posledica primene Zakona o inspekcijskom nadzoru dolazi do povećavanja obima posla oblasti inspekcijskog nadzora i na lokalnom nivou jer kontrole traju duže i inspekcijski nadzor je značajno više opterećen formom.
Broj inspektora u jedinicama lokalne samouprave je
– potpuno neujednačen (u proseku na 8.000 stanovnika ima jedan inspektor – poseban problem su pojedini gradovi u koje ne spada grad Čačak);
– u stalnom padu – jer za mnoge lokalne samouprave prijem inspektora u uslovima odobravanja prijema novozaposlenih nije prioritet, čak i kada je propisom ili preporukom ministarstva predviđen broj (prosvetna, građevinska inspekcija i dr.).
Prosečna starost inspektora je veoma visoka (preko 55 godina).
Pojava da jedan inspektor pokriva više oblasti je sve češća.
U malim lokalnim samoupravama vrlo često se ne vrši nadzor u oblastima predviđenim zakonom.
Materijalna opremljenost inspekcija je na veoma niskom nivou. Na prste jedne ruke mogu se prebrojati lokalne samouprave za koje ne važi ovo pravilo.
Zbog neregulisanog ukupnog i materijalnog položaja u manjim sredinama sve je teže pronaći zainteresovane za rad u inspekciji.
Zbog malog broja inspektora u lokalnim samoupravama dominira vanredni inspekcijski nadzor. Izostanak dovoljnog nivoa redovnog i preventivnog nadzora i drugih elemenata Zakona nužno dovodi do posledica:
1) Autoritet inspektora u lokalnoj zajednici u osnovi mora da proističe iz njegove saradnje sa subjektima nadzora što je dobro prepoznato u Zakonu. Međutim, ako je zbog premalog broja inspektora inspekcija orijentisana samo na vanredni nadzor – dakle konfliktnu situaciju, onda je prepoznaju samo kao represivni element što faktički obara autoritet inspekcije.
2) Sve češća je projekcija nezadovoljstva građana u društveni prostor (društvene mreže, javni protesti) zbog – po očekivanju i oceni građana neblagovremenog postupanja inspekcije za koju oni misle da je nadležna. Građanina ne interesuje to što je obaveza postupanja najpre bila na nekom drugom (npr. upravnik zgrade, javno komunalno preduzeće idr.).
3. Zablude u vezi sa inspekcijama?
Ove zablude imaju dugu istoriju, povremeno su se prevazilazile posebno u vremenima uvećanja rizika – na koji ne utiču samo subjektivni, već u velikoj meri i društveni faktori. To se posebno vidi u vremenima krize i poremećaja ekonomskih tokova.

Zabluda o prihvatljivom riziku koja se u principu se svodi na stav da je inspektor skup u odnosu na štetu koja može na nastane. Međutim, zakon se primenjuje ne samo da bi se sankcionisali oni koji ga krše, već i zbog toga da oni koji ga se pridržavaju ne ispadnu budale.
Zabluda o zapadnim modelima uspostavljanja reda. Učinjen je dobar iskorak ka evropskim standardima u Zakonu o inspekcijskom nadzorum, ali ne i u drugim oblastima (organizacija javnih usluga, efikasna zaštita privatne svojine i dr.) koji su osnov u zapadnim modelima.
4. Šta uraditi i koliko nam je vremena preostalo?
Moramo postati svesni da kao država već sada imamo problem. Kada su u pitanju lokalne samouprave više ne govorimo o optimalnom broju inspekora već o očuvanju minimalnog broja. Za 7 godina više od 40% inspektora će otići u penziju.
Lokalne samouprave, uz časne izuzetke, još uvek nisu prepoznale značaj inspekcijskog nadzora kao načina da se unapredi stanje u oblastima za koje su one odgovorne. Još uvek ne možemo da se oslobodimo „kmetskog“ pristupa (radi kako ti kažem i kada ti kažem).
Problem je previše ozbiljan da bi se prepustio samo lokalnim samoupravama da ga rešavaju. Ne zbog toga što to ne mogu, već zbog toga što nemaju kapaciteta da to urade u dovoljno kratkom vremenu.
Neophodno je uraditi što obuhvatniju analizu funkcionisanja inspekcija na lokalnom nivou – kako onih koji rade poverene, tako i one koji rade poslove iz izvorne nadležnosti.
U meri u kojoj je to moguće pokušati definisati standarde za minimalni broj inspektora u jedinicama lokalne samouprave i naći mehanizme da se on ispoštuje.
S obzirom na nedostatak kadrova koji mogu vršiti inspekcijski nadzor podsticati zajedničko obavljanje inspekcijskog nadzora za više lokalnih samouprava.
Materijalni status i opremanje inspekcija mora biti srazmeran odgovornosti koja se mora tražiti od inspekcija.
Aktivnosti na povećavanju kompetentnosti inspektora kroz obuke, razmene iskustava, ujednačavanje prakse treba spustiti što je moguće bliže lokalnim samoupravama.